Страх је једна од примарних човекових емоција и веома је важна емоција јер нас упозорава на опасност и нагони на бег.

Страх је нормалан одговор на стварно опасне околности, особе и објекте. Еволуционо гледано, страх је изузетно важна емоција јер има сврху у преживљавању и самозаштити.

Најопштије гледано, постоје две врсте страхова: урођени и стечени. Урођени страхови су страх од гласних, изненадних звукова и страх од изненадних појава – измицање подлоге. Стечени страхови су сви остали страхови. Што нам дакле говори да смо научили да се плашимо различитих ствари.

Када говоримо о дечијим страховима, важно је напоменути да су одређени страхови везани за одређне развојне периоде. Ти страхови се зову развојни страхови и они су саставни део нормалног дететовог емосионалног сазревања. Они се појављују, мењају и спонтано нестају како дете иде из једне развојне фазе у другу.

РАЗВОЈНИ СТРАХОВИ

Прва годинa

-страх изазивају јаки звуци, зраци светлости

-страх од непознатих људи

-сепарацијски страх (страх при одвајању од мајке или неке друге блиске особе и страх од губитка сигурности коју му та особа пружа)

 

Друга година

-страх од разних животиња (нпр. паукова или паса)

-страх од бучних кућних уређаја (фен, усисавач и сл.)

-страх од непознатих људи

-страх од јаких звукова

-страх од тамних боја

-страх од воде (море, купање)

 

Трећа и четврта година

-страх од измишљених бића (чудовишта која живе у мраку, вештица, бабарога)

-страх од ружних снова, мрака

-страх од лекара, зубара и  људи у униформи

-страх од разних животиња

-страх од лопова

 

Пета година

-страх од природних појава и катастрофа (потреси, грмљавине, пожари)

-страх од мрака и измишљених бића

-страх од повреда

-страх од паса

 

Шеста и седма година

-страх од смрти, болести, повреда, физичких опасности и несреће

-страх од натприродних бића

-страх од мрака

-страх да ће се изгубити

-страх од самоће

-страх од воде, ватре

-страх од неуспеха, подсмевања

 

Наведени страхови су карактеристични за  одређени узраст. Границе се могу померати у зависности од дететовог темперамента, осетљивости, околине у којој расте...)

 

Иако се развојни страхови „прерасту“, спонтано нестану, неким поступцима се може помоћи детету да их лакше превазиђе.

-Треба прихватити дететов страх, јер је он за дете реалан и узнемирава га.

-Не исмевајте, не игноришите и не грдите дете зато што се нечега плаши.

-Пружити му сигурност, топлину и будите смирени.

-Пустите дете да слободно прича о ономе што му изазива страх.

-Нека дете страх изрази кроз цртеж или игру.

-Избегавајте „преплављивање“ тј. „гурање“  детета у ситуацију које се плаши. Дете треба постепено да се приближава извору страха.

            -Контролишите своје страхове. Родитељи могу својим реакцијама да утичу на интензитет и развој урођених и развојних страхова, а такође и на појаву нових страхова. Дакле, ако сте склони сличним рекацијама потрудите се да останете смирени.

            -Причајте детету о својим искуствима – да сте се и Ви плашили истог. Испричајте му како сте се Ви суочили са страхом и како сте престали да се плашите.

 

Већина страхова се спонтано појављује и исто тако нестаје током дететовог сазревања. Али, ако су неки страхови дуготрајни и ометају дете у свакодневним активностима, тада можемо говорити о тзв. неуротским страховима.

 

Неуротски страхови се могу испољити кроз немир, раздражљивост, плачљивост, отпор, непријатељство, претерану зависност, повлачење и избегавање друштва, замор, различите телесне ефекте карактеристичне за страх, слабу пажњу, тикове, проблеме са спавањем, ноћне море, ноћно мокрење, бол у стомаку...

 

Ако уочите да се Ваше дете плаши више него уобичајно и више него његови вршњаци, а да га ти страхови ометају у свакодневном функционисању, препорука је да консултујете лекара или психолога.

 

Припремила

Александра Црвенић, педагог ПУ „Чика Јова Змај“