Мотивација је покретач људских активности. То је онај импулс који нас гура да надмашимо сами себе користећи максимум сопственог потенцијала и способности.

Особа са великом мотивацијом може много учинити, као што даровита особа али без мотивације може остати на свом искуству а да ништа не учини да га надмаши.

 

У години пред полазак у школу јављају се нове бриге у вези са прилагођавањем детета на нову средину, на нова правила, у вези са градивом које треба усвојити, циљевима које треба остварити. Готово да не постоји родитељ који не размишља о томе да ли ће дете бити успешан ђак, да ли  ће се, можда, исказати у неком спорту или у уметности.... често мисли иду и даље - да ли ће постати лекар, или пак инжењер? Редовна школа, додатни часови, школа страног језика, музичка школа, тренинзи, одвођење, довођење  ... све је обезбеђено, организовано и усмерено ка остваривању постигнућа детета!

А дете? Жели ли оно заиста све то?  Да ли воли то што ради? Има ли то смисла за њега или је уложени труд резултат жеље да удовољи родитељима?! Зашто понекад одбија понуђено или одустаје на пола пута а затим се са жаром предаје нечем новом?  Да ли да инсистирамо да истраје у започетом, како да му помогнемо да превазиђе тешкоће? Шта дете привлачи ка одређеним активностима? Одговори на оваква и слична питања су прилично сложени. Да би се до њих дошло потребно је, пре свега, добро познавати своје дете и услове у којима расте, познавати себе и своје аспирације.

 

Познавање мотивације

 Познавање себе и сопствене мотивације је једна од важних ставки успешног родитељства. То омогућава да се направи боља разлика између сопствених мотива и жеља, и мотива пројектованих на дете који на њега несвесно врше лагани притисак да их усвоји и да постану његова лична својина. Треба имати у виду да је свако дете особа за себе, да поседује одређене унутрашње снаге, потенцијал, интересовања, сопствене покретаче који не морају бити идентични родитељским, а које морамо открити ако желимо да га подстакнемо на учење или да му помогнемо да превазиђе тешкоће које су саставни део одрастања, а самим тим и школовања.

Такође, важно је истаћи да мотивација није нешто са чиме ће се дете једног дана изненада пробудити и трајно је задржати. Почевши још од раног детињства, мотивација се гради и одржава из дана у дан.

 

Радозналост и чуђење

„Деца су чуде свачему, а људи ничему“  каже народна пословица.

У развијању дететове мотивације за учење потребно је ослонити се на једну од његових најизразитијих особина а то је радозналост за свет који га окружује. Радознало дете је веома активно, показује интересовање за ствари и догађаје око себе, спремност за акцију, оно тежи да усаврши своје вештине или да савлада нове. Изражава потребу за различитим облицима игара.  Дететова радозналост је „незасита“, а склоност ка чуђењу коју свако поседује може нам постати прави савезник у подстицању и развијању мотивације за учење. Наравно, улога одраслог није да чека да се интересовања појаве сама од себе већ да их ствара и усмерава, да их привуче и одржи користећи различита средства и активности.

Ево неколико предлога,  уколико је дете предшколског узраста:

С обзиром да свако дете воли изненађења, што чешће осмислите нешто посебно, само за њега. Унесите нове елементе у уобичајене игре, нпр. припремите папире различитог облика за цртање, изненадите га бојама које до тада није користило, заједно их испробајте и савладавајте нову технику! Ако дете воли puzzle, претварајте се да сте изгубили делове у просторији (претходно их заиста сакријте); подстакните дете да их пронађе а затим заједно сложите слику. Испричајте му причу типа „замисли шта ми се данас десило“, а онда му покажите књигу у којој су такође описани нечији доживљаји и заједно прочитајте. Шта обично радите када вам дете постави неко питање? И ако знате одговор, узмите књигу/енциклопедију и заједно трагајте како бисте задовољили дететову радозналост. Осим што ћете обогатити ваш однос, подстицајно ће деловати на дете - научиће где да тражи и како да користи информације. 

 

Унутрашњи покретачи

Основни покретач дечјег понашања су емоције па оно, уколико је млађе, теже прихвата рационалне разлоге за бављење одређеном активношћу. Заиста је тешко објаснити детету да је добро да чита јер је то корисно за развој опште културе или да иде на пливање јер је то добро за његово здравље. На различите начине дете ће се противити активностима које осећа наметнутим и брзо ће од њих одустајати. Задаци које обавља под одређеном врстом принуде („Мораш да научиш слова јер ћеш догодине у школу“, „Добићеш слабу оцену ако не урадиш домаћи задатак....“) или у очекивању неке награде („Ако поспремиш своје ствари купићу ти...“) кратког су ефекта и не дају трајне резултате у учењу. Насупрот томе, уколико дете осећа задовољство обављеним послом, одушевљење јер је савладало препреку, понос јер је усавршило неку вештину, оно гради врсту позитивног емотивног односа са учењем у најширем смислу те речи.

Уколико је постигло неки свој циљ, са пуно енергије и истрајности приступиће сваком следећем задатку. То ће бити нови изазов! Наравно улога одраслог (било да је родитељ или васпитач/учитељ) је и даље активна: одрасли треба да димензионише задатак, да га учини привлачним и занимљивим за дете, да рад учини пријатним ослобађајући дете спољашњег притиска и страха од последица евентуалних грешака, да му омогући да осети задовољство постигнутим успехом али и да га научи како да се суочи са неуспехом и из њега извуче поуку за наредне покушаје, да га подржи, да га похвали.

 

„У учењу је најважнија жеља за сазнањем, као и унутрашња награда која се састоји у стеченом знању, освојеној вештини или развијеној способности. Овај мотив за стицањем и доказивањем својих способности је веома снажан код предшколслке деце и важно га је сачувати у процесу васпитно-образовног рада.“ (Каменов, Е.)

 

Шта када дете жели да одустане

Када дете одлучи да почне да се бави неком активношћу као што је спорт, музичка школа, часови страног језика и сл. потребно му је предочити да ћете се одређени период заједно  посветити томе (барем неколико месеци). И ако је то његова одлука, може се десити да ће пожелети да одустане. Разлози за то могу могу бити бројни: одабрана активност није испунила очекивања, нека деца су успешнија, мање слободног времена и др. У том случају, подсетите га на договор. Охрабрите га да истраје јер је завршавање започетог добра навика, јер ће временом превазићи почетну несигурност и овладати новим вештинама. Уколико истраје током договореног периода, а након тога пожели да одустане, треба испоштовати његову одлуку.

Када су школске обавезе у питању, већ је доказано да је недостатак мотивације један од главних узрока школског неуспеха. Али, ту одустајања нема. Помозите свом детету да конкретизује тешкоће и да их превазиђе, да разуме вредност образовања, да осети корист од стеченог знања и да га интегрише у своје личне циљеве.

 

Како до циља

Понекад је и одраслима тешко да дефинишу своје циљеве, а још више да их реализују. Са друге стране, улога одраслог јесте да помогне деци да остваре своје. Зато предлажемо да неко време проведете планирајући заједно. Направите картице циљева. Сваки члан породице (или разреда, групе, уколико је реч о колективу) добија онолико картица колико циљева себи поставља - на једној страни напише циљ (нпр. шта жели да оствари током недеље или месеца) а са друге кораке које треба предузети ради његове реализације. Повремено треба продискутовати шта је ко урадио, и забележити то на картици.  Ово може мотивационо деловати на дете и помоћи му да размишља на конструктиван начин. Такође, детету постаје очигледно како поступак усмерен ка постизању неког циља, заиста помаже да се до њега дође.

 

Планирање обавеза

Појам времена код деце се разјвија прилично касно, тек око десете године. А до тада, неадекватна процена времена потребног за израду задатака, за усклађивање школских обавеза и времена за игру и друге активности, може направити проблем. Он се обично манифестује у неиспуњавању обавеза, невољном учењу или избегавању учења, односно губљењу мотивације за даљи рад. Зато је потребно да дете, уз помоћ одраслог, овлада стратегијама планирања. Предлажемо да детету купите велики календар-планер. Убележите заједно све обавезе за које знате унапред када се морају испунити (када је тромесечје, провера знања, важно такмичење, приредба, празник и сл.). Подсећајте дете редовно прати планер; постављајте му питања у вези са задацима које треба да испуни нпр. да ли има сав потребан прибор, када ће да га набави, шта ће урадити ако га не пронађе у оближњој продавници или ако она буде затворена и сл. Запишите у планер шта све треба урадити и ког датума. Тако ћете научити дете да своје задатке подели на мање, да им се посвети на време, а самим тим лакше их савлада. Оваква помоћ је драгоцена нарочито када дете крене у први разред.

 

Желим да будем као

Готово свако дете има особу којој се диви и на коју жели да се угледа. Понекад је то један од родитеља, понекад је то спортска звезда, неки глумац или рођак... Јако је важно да дете зна због чега жели „да буде као“, да зна разлоге због којих му се ти људи допадају. Зато, разговарајте са дететом, тражите да изнесе своје мишљење о особинама свог јунака. Питајте га да ли оно само може да уради нешто како би више личило на њега. Причајте о особама које ви поштујете. Дивљење према некоме је велики подстицај. Зато, негујте ту способност код свог детета.

 

„Кад човек осећа импулс да се уздигне, никада не може да пристане да пузи“

(Хелен Келер)

 

Снежана Копривица педагог ПУ „Чика Јова Змај“