Деца могу на најразличитије начине да реагују у тешким, неповољним, кризним ситуацијама. Поред неупадљивог и лакшег „пролажења“ кроз кризне ситуације и „теже“ реакције детета се могу јавити, на које је потребно да родитељи посебно реагују
Према Проф. Др Ј. Влајковић и Мр А. Влајковић (2014) то су:
*Осећај тескобе и брига за сопствену сигурност и сигурност блиских особа
*Већи страх од одвајања од родитеља него раније
*Стална забринутост да би кризни догађаји могли да се понове
*Стални немир, слабија концентрација и пажња, узнемиреност, повученост, показивање љутње и агресивности
*Телесне сметње: главобоља, бол у стомаку, стални умор итд
*Промена апетита и проблеми са спавањем, ноћна буђења и страхови
*Промене у активностима, недостатак интересовања
*Стално враћање на кризни догађај (кроз причу или игру)
*Повећана осетљивост на звуке (бука, звук мотора, аларм...)
*Више супротстављања одраслима, више неугодних емоција (туга, страхови, љутња и слично)
*Понашање детета као да је млађе (тепа, сиса прст, поново мокри у кревет и слично)
Важно је знати да су то уобичајене, нормалне реакције које могу да трају неколико недеља , али и неколико месеци.
Како помоћи деци предшколског узраста
*Помозите детету да задовољи потребу за сигурношћу. После разговора о узнемирујућем догађају, омогућите му да се усмери на садашњост кроз сигурне, мирне активности. Држите га за руку, заједно читајте или радите нешто што вас умирује
*Слушајте дете без прекидања и имајте разумевања за то што више прича о догађају, или што кроз игру проживљава доживљено
*Охрабрите дете да прича о узнемирујућим осећањима. Покажите прихватање, стрпљење, реците да је нормално што се тако осећа, да се тако осећају и други који су били у сличној ситуацији, и деца и одрасли
*Предшколско дете прича о догађају и у најнеобичније време, када то не очекујете и поставља питања која вас могу изненадити. Одговорите му мирно, једноставним речима. Важно је да зна да може да разговара са вама и да може да пита шта жели. Иако може да вас нервира то стално постављање питања, треба разумети да је детету потребно да чује некада више пута информацију, како би могло да разуме шта се догодило
*Када детету објашњавате шта се догодило, изражавајте се јасно. Нејасноће у вашем говору збуњују дете
*Избегавајте непотребна дужа одвајања детета од вас, или других особа важних за дете
*Да би себи објаснило догађај, дете може да искриви информације – да окриви себе, да верује да се догађај није десио, или поверује да се нешто трагично догодило - јер оно није, или јесте, нешто учинило („Није било добро“, „Није слушало одрасле...“). Нежним опхођењем према детету помозите му да схвати шта се стварно догодило
*Очекујте да ће дете можда показати љутњу. Покушајте да предвидите ситуације у којима би се то могло догодити, помозите му да испољи своја осећања, да се ослободи напетости и овлада својим понашањем
*Помозите да схвати да ће се временом боље осећати. Причајте му о својим доживљајима из детињства која су имала леп крај, читајте му приче са срећним завршетком...
*Покажите разумевање, ако се дете понаша као да је млађе (нпр. мокри у кревет током ноћи, „тепа“ док говори, мање је самостално). Не пожурујте га, пружите му подршку, покушајте да покажете да верујете у бољу будућност
*Успоставите контакт са дететовим васпитачем у вртићу и заједно пратите како се ваше дете понаша у свакодневним активностима
*Заштитите дете и припазите да не дође до поновног излагања кризном догађају (ТВ емисије, разговори одраслих...). Запамтите: и када је заокупљено другим активностима – дете слуша!
*Обављајте свакодневне породичне активности, посебно оне које се односе на оброке, одлазак на спавање, (одлазак у вртић). Неопходно је да дете има довољно сна и правилну и редовну исхрану
Прилагођено из: „Психолошке кризне интервенције у васпитно-бразовним установама“, стр 19 и 28, издање Друштва психолога Србије из 2014.године
