За већину деце вртић представља прво одвајање од родитеља и непознат простор у којем га родитељ оставља непознатим људима. Дете интуитивно осећа да његов живот зависи од присутности родитеља. Сазнање да родитеља нема у близини може изазвати врло интензиван осећај страха за властиту сигурност и сигурност детету најважнијих особа – родитеља.
Свакодневним доласком у вртић дете ће научити след радњи (долазак у вртић – одлазак родитеља – боравак у групи – повратак родитеља – одлазак кући). На тој основи дете гради поверење у родитеља и стиче сигурност.
За већину деце полазак у вртић представља стрес који се манифестује кроз низ понашања:
- Грчевито се држи за родитеља
- Одбија да уђе у собу
- Протестује и баца се по поду
- Плаче при одвајању од родитеља
- Плаче приликом боравка у соби
- Одбија контакт са сестром-васпитачем
- Не жели да се игра
- Показује љутњу (ударањем родитеља, сестре-васпитача или друге деце)
- Одбија храну или слабо једе, може и повраћати
- Кратко и немирно спава
- Могућа је такозвана регресија у понашању(поново мокри у кревет и сл.)
- Осамљује се и повлачи
- Гризе нокте, сиса палац
- Постаје изразито немирно
- Постаје изразито пасивно
Ако желимо најкраће да опишемо како се осећа дете које први пут долази у вртић, довољно је рећи да се осећа само, изгубљено и беспомоћно.
ШТА ОТЕЖАВА ОДВАЈАЊЕ ОД РОДИТЕЉА?
- Несигуран и уплакан родитељ;
- Родитељ који „побегне“ не поздравивши се са дететом;
- Родитељ који од детета тражи дозволу за свој одлазак („Могу ли сада да идем?“);
- Родитељ који се дуго задржава на вратима собе или стално вири кроз прозор.
Извор оригиналног текста: http://www.maslacak-zapresic.hr