Резилијентност се може дефинисати као  „..процес, капацитет, исход успешне адаптације, упркос изазовним и претећим околностим“ (Masten, Best, & Garmezy, 1990). Децу која су у стању да се врате у равнотежу, наставе конструктивно да функционишу и добро напредују након значајних стресова, траума, криза, сматрамо резилијентнијом.

Постојање резилијентности, отпорности на животне изазове, фрустрације, тешкоће, није утврђено да ли представља низ одвојених снага особе, или представља посебну особину.  Исто тако, није утврђено да ли је порекло овог феномена у наслеђу, или учењу, или, пак, интеракцији обе могућности. Од 90их година 20ог века, различите су теоријске претпоставке, али у савременој литератури се јасно указује на развој, постојање промена у резилијентности особа, па према томе и на могућности утицаја на унапређивање резилијентности.

Социјалне интеракције су поље на коме се одвија могући развој резилијентности сваке особе. За децу вртићког узраста, то су, пре свега, породица и вртић.

Као и у породици, резилијентност се може унапређивати и у вртићком амбијенту и то кроз:

-Дефинисање протективних фактора који су повезани са резилијентношћу, у сарадњи  породице и вртића (на пример: :копинг вештине-превазилажење, решавање проблема, стрпљење, емпатија, помагање, одговорност, структура и правила, јасне границе, избори и одлучивање, другарство-брижни односи, слика о себи,  прилике и активно учешће-допринос откривање талената...)

-Интерактивни дидактички приступ и подстицање. Другим речима, мање поучавамо децу, мање презентујемо информације и сазнања, већ их водимо, пратимо, ангажујемо  да сами допринесу, моделујемо сараднички однос, подстичемо активно учешће

-Подстицање развоја процеса саморегулације емоција, ослобађања тензије

-Увођење полувођених активности (креирамо подстицаје, приче за учење, понуда свакодневних ситуација и њихова разрада, решавање проблемских ситуација, изазова кроз даљу слободну игру и истраживање кроз међусобне, социјалне интеракације, затим, кроз понуду активности за испробавање, истраживање ....)

-Слободну игру (спонтано активирање вештина, увежбавање постојећих, стицање нових вештина кроз истраживања и интеракцију са вршњацима)

-Активну сарадњу породице и вртића (увиди о детету из амбијента васпитне групе и размена, заједнички циљеви и сараднички однос, смернице за подршку напредовању  детета у породичним и вртићким  условима). У тријади односа, снаге утицаја, између вртића, родитеља и детета, највећу снагу утицаја вртић има на дете кроз сарадњу са родитељима, мање директним утицајем на дете (УНИЦЕФ, 2019). Овакав приступ захтева реципрочан, двосмеран процес и двосмерну иницијативу.

Значајно је имати у виду да деца стварају слику и памте доживљај ситуације и према реакцијама присутних, значајних, одраслих особа.  Такође, деца су под великим утицајем свог неискуства и непотпуних знања о свету, што у великој мери може да утиче на формирање, искриви доживљај конкретне ситуације (често не препознате догађај који дете преприча, а коме сте и сами присуствовали), па се нешто може доживети тежим него што је могло. Зато је добро проверити доживљај ситуације, да ли је нешто упамћено као„страшно“, „опасно“ итд..  Једноставно, питати децу како су видели, разумели, како су се осећали, шта им је значило. Овакав слободан, отворен приступ у потенцијално емоционално тешким ситуацијама, омогућава одраслима да дечијем доживљају ситуације дају и другу, реалнију димензију. Овако се, евентуално, може  спречити тежина коју деца могу додати у памћењу доживљаја неког догађаја, формираном услед погрешне процене или  реакције одраслих која је деловала на њих.

 

Психолог Горда Божовић

Цитирана литература

Masten, A. S., Best, K. M., & Garmezy, N. (1990). Resilience and development: Contributions from the study of children who overcome adversity. Development and Psychopathology2(4), 425-444